TRAGIČNA PROFESIJA NAVIJAČ 1 DEO Ubijanje pod plaštom obeležja omiljenog kluba
TRAGIČNA PROFESIJA NAVIJAČ: Ubijanje pod plaštom obeležja omiljenog kluba
Gotovo na isti dan kada je pre 20 godina, 30. oktobra 1999. godine, na tribini Partizanovog stadiona stradao sedamnaestogodišnji Aleksandar Radović iz Opova, u Beogradu je ubijen Ljubomir Marković Kića, vođa navijača jedne od grupa navijača Partizana. Sećajući se okolnosti prvopomenutog i poslednjeg slučaja, hroničar tragičnih navijačkih sudbina tokom poslednje dve decenije lakonski je zaključio: “Ništa se nije promenilo iako je moralo i moglo. A postalo je gore”.
Razlika u dva navedena primera je ogromna. Dečak iz Opova kraj Pančeva je stradao jer je kao navijač Crvene zvezde došao samo da gleda utakmicu takozvanog najvećeg rivalstva, dok se za Markovića u medijima bez ikakve rezerve tvrdi da je žrtva obračuna u trci za “navijačko liderstvo” koje podrazumeva i trgovinu narkoticima.
Paravan
Poznavaoci preciznih podela, takozvanih frakcija sa južne tribine među simpatizerima Partizana, navode da je Marković bio jedan od vođa grupe “Alkatraz”. Na snimku jedne od video kamera za nadzor obližnjih objekata zabeležen je trenutak zločina. Dok je stajao na trotoaru čekajući da pređe ulicu, Markoviću, koji je bio u grupi prolaznika, s leđa je prišao napadač s pištoljem u ruci. Iako ga je ugledao i pokušao da umakne, Markoviću nije bilo spasa.
Ubica mu je ispalio jedan ili više hitaca u leđa, a potom kada je pao u njega hladnokrvno ispalio još nekoliko metaka kako bi bio siguran da ga je usmrtio. Način likvidacije, s obzirom na sve pređašnje izvršene u istom ili sličnom maniru, ne ostavlja previše prostora za sumnju u pretpostavku da je motiv zločina u sprezi sa narkoticima ili bliskim ilegalnim poslovima.
Kao kuriozitet mediji navode da se odavno nije dogodilo da u dnevnim novinama čitulje, u kojima su se Markovićevi prijatelji oprostili od njega, zauzmu punih 10 stranica velikog novinskog formata. Među poslednjim pozdravima svom prijatelju niko nije naveo korene čuvenosti Ljubomira Markovića.
A po značaju se izdvaja podatak da je zbog učešća u ubistvu Francuza Brisa Tatona u Beogradu, navijača Tuluza, bio osuđen na 30 godina zatvora. Kasnije mu je kazna preinačena na 13 godina i dva meseca, a iz zatvora je pušten 2017. godine.
Sociolog Dobrivoje Radovanović nema dilemu o tome da su navijački klanovi odavno postali veoma moćni, odnosno da iza navodnog navijačkog paravana stoje narko-klanovi:
“Ne postoji zanimanje vođa navijača. To je samo ‘privremeni posao’ koji im otvara vrata na drugoj strani. Najčešće se bave preprodajom narkotika i borbom oko obezbeđivanja splavova. To su ljudi koji varaju jedni druge i zato dolazi do obračuna i ubistava”.
Kao savršenu ilustraciju uticaja i moći koji su ostvarili navijači, pre svega pristalice beogradskog Partizana, većina ističe primer ubistva Aleksandra Stankovića, kojeg su mediji tek posle smrti prozvali Sale Mutavi, usmrćenog 13. oktobra 2016. godine dok je ulazio u automobil u blizini Centralnog zatvora u Beogradu.
Njegovo smaknuće je ostalo nerešeno. Mediji su, pozivajući se na neimenovane policijske izvore, tvrdili da je motiv takođe trgovina narkoticima, a naručilac zločina iz Crne Gore. Mimo pomenutih pretpostavki, dve okolnosti su narednih dana javnosti jasno stavile do znanja da Stanković nije bio običan navijač. Njegovoj sahrani prisustvovali su i predstavnici uprave fudbalskog kluba i pojedini fudbaleri, a potom su svi fudbaleri Partizana na prvom narednom prvenstvenom meču izašli na teren u majicama s njegovim likom.
TRAGIČNA PROFESIJA NAVIJAČ 2 DEO
NASTAVAK USKORO….
IZVOR: ekspres.NET
