SAMO U SRBIJI Ovi oblici života postoje
SAMO U SRBIJI svaka zemlja ima bar jednu ili više vrsta koje su za nju jedinstvene i kojih nema u drugim krajevima.
To su takozvane endemske vrste, tj. jedinka neke vrste (ili drugog taksona) koja je ograničena na deo areala u istorijskom, ekološkom ili fiziološkom pogledu.
Srbija je jedna od vodećih zemalja po brojnosti različitih vrsta i zemlja sa zavidnim brojem endemičnih vesta kojima se ne mogu pohvaliti neke druge, piše magazin PLANETA. Očuvanja endemičnih vrsta pre svega zavise od očuvanja staništa, na kojima se endemične vrste mogu naći.
Iščezli biljni endemi
Kragujevački slez (Althaea kragujevacensis Pančić) živeo je samo u okolini Kragujevca i, kao takav, bio lokalni endemit Šumadije. Ovu vrstu opisao je poznati prirodnjak Josif Pančić. Nakon njegove smrti, ova biljka više nije nalažena. Kao verovatan uzrok nestanka Pančićevog sleza navodi se širenje urbanog područja.
Druga endemična vrsta sleza, Vranjski slez (Althaea vranjensis), ponavljanim istraživanjima, nije nađena na svom jedinom poznatom ruderalnom staništu.
Moravski vodeni orah (Trapa annosa Janković) bio je endemit Pomoravlja. Nestao je usled isušivanja moravskih mrtvaja i rukavaca. Isto je i sa Pančićevim grahorom koji se, već 50 godina, nigde ne može naći.
Najpoznatije endemske vrste Srbije
Pančićeva omorika (Picea omorica) je četinarska vrsta koja pripada familiji Pinaceae. U dalekoj prošlosti naseljavala je sve kontinente, pre smene ledenog i međuledenog doba. Nastupanjem ledenog doba, omorika je utočište našla u srednjem delu toka Drine, u zapadnoj Srbiji i istočnoj Bosni, između Bajine Bašte i Višegrada, gde joj je danas jedino stanište u svetu.
Krajem 1875. Pančić je pronašao omoriku u Zaovinama. O tome je objavio, na nemačkoj jeziku, članak “Jedan novi četinar u Istočnim alpima”. Opis same biljke je napisan kako to današnja botanika zahteva – na latinskom jeziku.
Odmah je osporavan u naučnim krugovima. Izražena je sumnja da se radi o novoj vrsti. Pančić je izdržao kritiku nauke i vrsta je dobila ime po njemu. On ju je često nazivao “ledenom lepoticom”.
Karlo Maly je 1934. otkrio nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu (Crveni potok ili Tepih livada), što predstavlja jedino nalazište omorike na tresetištu. Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv. rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom, a prirodna staništa su strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.
Omorika dostiže visinu do 50 metara. Ima krošnju uskog piramidalnog oblika. Grane omorike su kratke, pri vrhu krošnje uperene nagore, u sredini horizontalne, u donjem delu nešto viseće, sa vrhovima usmerenim ka nebu. Četine su na gornjoj strani tamnozelene i sjajne, a sa donje strane imaju dve bele pruge i ne bodu. Mlade šišarke su ljubičaste boje, a zrele dobijaju crvenosmeđu boju. Omorika se spušta do 400 metara nadmorske visine, a penje do 1.700 metara. Uglavnom raste na krečnjaku, ponekada i na serpentinu.
Zbog vretenastog, izuzetno lepog izgleda, nazivaju je i četinarskom lepoticom. Drvo je velike tehničke vrednosti i koristi se za izradu muzičkih instrumenata. Feliks Kanic u svojim putopisima navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili za podupiranje rudničkih jama u Bosni.
Pančićeva omorika kao “živi fosil” svetske flore predstavlja naučnu zagonetku – pre svega njeno poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u poređenju sa drugim biljnim vrstama, osetljivost na negativno delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima.
SAMO U SRBIJI Lokalno šumsko gazdinstvo, u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda, podiglo je na Jelovoj gori prvu plantažu Pančićeve omorike kako bi se ova ugrožena vrsta spasla i omogućila proizvodnja sadnica.
Josif Pančić je 1888. sahranjen u sanduku načinjenom od omorike, na vrhu Kopaonika koji nosi ime Pančićev vrh – mada Pančićeva omorika uopšte ne raste na Kopaoniku! Na ovoj planini je samo grob Josifa Pančića, što je bila poslednja želja najvećeg srpskog prirodnjaka. Zapravo, postoji nekoliko primeraka stabala omorike, ali su te biljke donete sa Tare.
Srpska ramonda
Za srpsku ramondu (Ramonda serbica), biljku koju je prvi naučno opisao i nazvao Josif Pančić, može se reći da, osim srpskog kuma, ima još nešto srpsko: čak i ako se potpuno osuši, pa i posle nekoliko godina prividnog mrtvila, srpska ramonda može ponovo da oživi kada se zalije!
Rod ramonda ima tri vrste, od čega dve rastu na Balkanu, a jedna na Pirinejskom poluostrvu. Prva je otkrivena na Pirinejima, 1831. godine, zaslugom francuskog istraživača Ramonda, po kome je čitav rod dobio ime. Drugu vrstu ramonde pronašao je Josif Pančić, 1874, prvo na Rtnju, a onda i u Sićevačkoj klisuri, i nazvao je srpska (serbica). Deceniju kasnije, 1884. doktor Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, pronašao je u okolini Niša i treću vrstu koju je, zajedno sa Pančićem, opisao kao novu vrstu pod imenom R. nathaliae, u čast srpske kraljice Natalije.
PROČITAJTE JOŠ: Izabrana dela Bore Stankovića
SAMO U SRBIJI Balkanske ramonde, poznate i pod nazivom feniks biljke ili kolačići, kako ih nazivaju u narodu, cvetaju od druge polovine aprila do prve polovine maja. Kada tokom suše uđu u stanje mirovanja, povijaju lišće u svojevrsne gužve koje su toliko suve da se drobe pod prstima. Ipak, kad padne kiša, već posle 12 časova, vraćaju im se sve fiziološke funkcije i ubrzo se potpuno otvaraju.
Mada se u početku verovalo da je rasprostranjenje srpske i natalijine ramonde vezano samo za Srbiju, kasnijim istraživanjima Balkanskog poluostrva utvrđeno je da ih ima van naše teritorije. U tom smislu, posebno je značajan Košaninov rad “Geografija balkanskih ramondija”, gde se navodi da se ove dve vrste prilično jasno geografski diferenciraju: Ramonda nathalie pretežno je vezana za sliv Vardara (najbogatija nalazišta su u Makedoniji, a ima ih i u severnoj Grčkoj), dok je Ramonda serbica rasprostranjena u klisurama i kanjonima jadranskog sliva (glavni deo areala je u Albaniji, a pokriva i delove Makedonije, Grčke i Bugarske, pri čemu zapadnu granicu čine nalazišta u Crnoj Gori i istočnoj Srbiji).
Jedina dva mesta u svetu gde ove dve vrste rastu jedna uz drugu u tzv. simpatriji nalaze se blizu Niša! Ovo je interesantno jer srpska i natalijina ramonda, uz mnoštvo sličnosti, imaju donekle različitu ekologiju. Srpsku i natalijinu ramondu najlakše je razlikovati prema obliku lista i cveta: prva ima obično rombičan, ređe ovalan list čije su ivice grubo nazubljene, a druga okruglastije listove, sa pravilnim i sitnim zupcima. Opet, serbica ima tanjirast, zaobljen cvet, dok su kod natalie latice prave. Razlikuju se i po tome što se kod natalijine ramonde krunični listići međusobno preklapaju, dok su kod srpske ramonde razdvojeni. Cvetovi su im veoma lepi. Najčešće, Ramonda nathalie ima tamnoljubičaste, a srpska svetloljubičaste cvetove, iako boja može da varira do bele. Obe vrste dobro podnose hladnoću.
Endemične životinje
Endemičnih životinja nema mnogo, ali tamo gde se javljaju zastupljene su sa po nekoliko različitih endemskih vrsta.
Samo u Drini i njenim pritokama može se upecati riba svetlica (nastanjuje gornji tok, kod Srbinja), i njena suprotnost – crnka (Zasavica, ostatak starog toka Drine, kod Mačvanske Mitrovice).
Na strmim krševima Gaminske reke, u Podrinju, može se naći retka ptica puzgavac, koju je otkrio Pančić.
Što se tiče zglavkara i insekata, pronađena je jedna vrsta pseudoskorpija tercijerne starosti (Chithonius pancici), u jednoj pećini Perućca, i nekoliko vrsta stonoga, u pećinama Podrinja.
Nove, uglavnom, pećinske životinjske vrste se i danas pronalaze, kao što je to slučaj sa pećinskom bubicom, a tu čast su, više puta, imali dr Božidar Ćurčić, prof. Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i njegovi saradnici koji su otkrili 20-ak za nauku novih endemskih životinjica. Pronašli su i četiri vrste kolembola (primitivnih beskrilnih insekata), veličine 1 do 2 milimetara, u Zlotskoj, Ravaničkoj i pećini Vernjikici. Našli su i tri slepe, nepigmentisane i izdužene stonoge u pećinama Velika Atula, Ivkov ponor, Stogrini (Beljanica) i u Ravaničkoj pećini (Kučaj).
Otkrivene su i dve nove vrste paukova i nekoliko pseudoskorpija. U Bogovinskoj pećini nađene su dve vrste pseudoskorpija, dve vrste mokrica (“račića”), jedna vrsta slatkovodnog slepog i sitnog puža…
Crnka ili mrguda
SAMO U SRBIJI Crnke (Umbra krameri) su male ribe koje nastanjuju sporotekuće i stajaće vode Evroazije i Severne Amerike. Uglavnom su vezane za muljevito dno. Karakterišu ih leđno peraje smešteno blizu repa, neupadljiva kljunasta grbica i okruglasta grudna peraja, duboko podvučena, blizu ždrela. Mresti se u proleće. Porodica Umbridae ima tri roda i pet vrsta od kojih u Evropi žive dve vrste: autohtona Umbra krameri i introdukovana Umbra pygmaea. U Srbiji živi samo Umbra krameri.
Glava crnke je velika, bočni deo glave i škržni poklopci prekriveni su krljuštima. Oči su joj krupne, bliže špica glave. Umbra može da naraste 13 do 15 centimetara (mužjaci su sitniji), a masa ribe ne prelazi 30 grama. Telo je crvenkastosmeđe boje. Po glavi i bokovima se uočavaju nepravilno razbacane tamne pege. Duž gornje polovine tela proteže se svetložuta pruga. Usta su relativno mala, a rilo kratko. Zubi ove vrste su slabo razvijeni. Ima sposobnost da koristi atmosferski kiseonik tako da u nepovoljnim uslovima može izdržati preko 10 sati bez vode! Ova vrsta živi u manjim jatima, oko pet do šest jedinki. Hrani se larvama insekata, račićima, mekušcima, ponekad i ribom. Napada plen iz zasede, slično štukama.
Polnu zrelost dostiže posle dve godine, pri dužini šest do osam centimetara. Mresti se u proleće, noću ili u jutarnjim satima, na temperaturi vode 12 do 18 stepeni Celzijusovih, u delovima sa gustom vegetacijom. Ženka u gnezdu na dnu položi od 75 do 2.700 jaja koje brižno čuva.
Za područje Srbije prema ranijim podacima crnka se nalazila u slivu Dunava, dolini Mlave, Peka i donje Tise. Prve podatke o prisustvu ove vrste u Srbiji dao je u 19. veku Josif Pančić (Negotinsko blato), a drugi nalaz mrgude beleži Medić u plavnoj zoni reke Save, kod Surčina. Danas crnka živi u Srbiji jedino u vodotoku Zasavica koji je 1997. godine proglašen za Specijalni rezervat prirode, piše magazin PLANETA. U Evropi crnka ima status ugrožene vrste i pod najstrožijim je režimom zaštite (EN) Uredbom Bernske konvencije Apendix I, Annex I. Na području Srbije Umbra krameri trajno je zaštićena kao prirodna retkost, prema Uredbi o zaštiti prirodnih retkosti.
Dr Ana Paunović
IZVOR:BLIC
