EKSKLUZIVNO DRUGI DEO: SEĆANJA NIKADA NE BLEDE!

EKSKLUZIVNO DRUGI DEO ANGELINA PETROVIĆ: SEĆANJA NIKADA NE BLEDE!
Priča o mom životu nikako ne može biti kompletna bez priče o mom ocu koji je bio najznačajnija figura mog odrastanja, školovanja, formiranja stavova i razmišljanja. Vrstan šahista kome je šah postao tolika strast da je zaboravljao na porodicu smetala je mojoj majci, ali mene je još iz vremena kada sam bila dete činila veoma ponosnom iako nisam razumela pravi smisao njegovih uspeha, nagrada koje je osvajao na mnogim takmičenjima i diploma koje su jedno vreme krasile zidove naše kuće, a kasnije, kako su sukobi između mojih roditelja rasli, nestajale su jedna po jedna.

Danas Sam svesna da je to bio vapaj zapostavljene žene koja nije umela da shvati smisao i značaj jedne takve intelektualne gromade kakav je bio moj otac. Brak su krpili, a uz takve odnose krnjili su i moje detinjstvo. Sećam se polaska u drugi razred Osnovne škole i trenutka kada je moja učiteljica Desanka Bajić ( ne verujem da postoji biće koje je zaboravilo ime učiteljice, za razliku od nastavnika čijih se ni lica ni imena ne sećamo, sem onih koji su nekom posebnošču utrli dubok trag u naše živote)otkrila moj književni talenat.

Pozvala me u zbornicu za vreme trajanja velikog odmora, stajala sam kao kip i čekala da se desi čudo,a onda sam shvatila da vidim samo pomeranje usana, a da glas ne čujem, jer sam mislima bila daleko – znala sam da otac boluje od neke teške bolesti, ali da se samo šapuće o tome, da se spominju neki nadrilekari koji će mu pomoći, da se traži neki spasonosni travar koji je ga izlečiti. Spominjao se čuveni Vasa Pelagić. Moje misli bile su uz mog oca, a sve ono što mi je učiteljica rekla ostao je nezableženi eho u mom umu. Nakon desetak dana sam dobila prvu ozbiljnu kritiku da se nisam pojavila na takmičenju recitatora u Beogradskom Domu sindikata( u to vreme značajnoj manifestaciji) i na pitanje zašto nisam otišla samo sam slegnula ramenima, ostavši nemo dete.

PROČITAJTE JOŠ: EKSKLUZIVNO! DO SAD NEOBJAVLJENO! 

Drugu priliku nikada nisam dobila, ali mi je taj trenutak pomogao već tada da shvatim kako se neke šanse pružaju samo jednom u životu i da druge dobijaju samo privilegovani. Nisam pripadala takvoj deci, jer je moja porodica počela da puca po svim šavovima, otac je završio u bolnici sa teškim oblikom tuberkuloze, a majka me ispisala iz matične škole i premestila u drugu gde sam doživela potpuni slom. Pošto sam rođena u Sarajevu, majka je odlučila da se vrati u svoje rodno selo jer je otac mesecima bio u bolnici i više nismo imali nikakvih sredstava za život. Kako se oseća dete u takvim okolnostima nije potrebno mnogo mudrovanja, pa razumeti, ali sećam se da mi je najteže palo drugačije pismo, ijekavica posle ekavice, deca koja su me gledala kao čudo, postala sam jedna uplašena devojčica kojoj je samo vijorila slika oca u bolničkoj pidžami. Nakon 15 dana majka je morala da me vrati u Srbiju, jer sam prestala da jedem i počela zdrastveno da popuštam. Oca sam zatekla veoma ispijenog, ali neki čudan sjaja osetila sam u njegovo pogledu. Mislila sam da se oporavlja, naivno uverena da će sve biti kao nekad, ali prevarila sam se.

EKSKLUZIVNO DRUGI DEO ANGELINA PETROVIĆ: SEĆANJA NIKADA NE BLEDE!

Samo se trudio da verujem u njegovo ozdravljenje. I verovala sam, jače nego ikada. Oporovio se nakon godinu danaa, ali sam ipak ostala bez oca. To je bol koja mi je dala u životu toliko snage da ni danas ne mogu da poreknem činjenicu kako iz bunara jednog takvog iskustva i nepravde izvlačim „kante“ srebrne vode i duhovno rastem. Posvetila sam mu svoju priču „Stepenik“ koju ću ovom prilikom podeliti sa čitaocima vašeg portala i roman „Neoprošteno“ gde na samom početku stoji sledeći tekst:

Sećanja nikada ne blede….ocu Momiru…

„Moj život nikada nije bio lak. Mnogo je bitaka iz kojih sam izašla kao pobednik, ništa manje ni onih gde sam poražena.
Verujem da me mnoge tek čekaju. Sremna sam i na nove poraze, ali i pobede“

STEPENIK

Nikada neću zaboraviti taj dan kada me je otac odveo na obalu reke, posadio kraj sebe na kameni stepenik i ogrubelom šakom stegao moju, rešen da mi se potpuno poveri. Čini mi se da i danas osećam kako me zaboleo mali prst na ruci od očevog stiska. I nije mario što sam imala samo deset godina, uveren da ću razumeti svaku njegovu reč. Razumela nisam, ali upamtila od slova do slova, kako to samo deca mogu da pamte, jednostavno i lako. I tako, otac mi reče:

– Ptičice moja, vreme je da ti priznam da sam mnogo osetljiv i slab čovek i već dugo žudim da se konačno obračunam sa životom i ljudima oko sebe. Do sada sam maštao o tome nekoliko puta i pokušao to da uradim, ali mi nije uspelo. Bogme, utrošio sam najbolje godine u silnim pokušajima, a i podosta snage mi ode u nepovrat. Sada sam smešan i dosadan sebi samom. Da sam kojim slučajem umetnik, dobio bih ovaj nerešiv spor sa životom sigurno, pa bi i ova nesposobnost koja me krasi, možda, jednog dana prerasla u umetničko delo, pa bi tako tvoj tata, iako sitni obućar, drugim putevima i načinima dao smisao ovom jadnom i upropašćenom životu.

Tako reče moj tata Sava te davne sedamdeset osme godine i otisnu se niz stepenik, nesta u dubinama mutne Save, a meni godine ne dadoše ni suzu da pustim. Pustih je mnogo godina kasnije. Sećam se da na stepeniku beše mesta da se razbaškarim, da sam se pomerila na sredinu, a obe ruke spustila na hladni kamen. Sećam se da se niotkuda stvorio penušavi talas reke i zalivao stepenik i moje ruke. Svaki novi nalet vode nanosio je tamniju boju, a potom sunce se izmigolji ispod oblaka i ponovo osvetli zemljani stepenik.

Zbunjivala me igra senki više od očevih reči i naglog nestanka. Pratila sam senku i gledala kako svetlost ide ka reci. Korača, nečujna, bleda. Moje oči su sijale, ali je taj tračak bio tako mali, nedovoljan da obasja stepenik, osuši mokri trag i napravi novi, da ukloni sluzav i klizav, a utaba suv kojim bi se lako i moj tata uspentrao, iako odavno nije više bio dete. Zraci zalazećeg sunca obasjali su reku tog miholjskog leta, a meni ništa ne beše jasno, osim glatkog dodira s neba koji je grejao moja sitna ramena. Tako je sa sivog stepenika otputovao moj tata i sa sobom odneo deo mog srca, jer mu celo ne podarih. Prozvaše ga „Savin stepenik“.

EKSKLUZIVNO DRUGI DEO ANGELINA PETROVIĆ: SEĆANJA NIKADA NE BLEDE!

Pričalo se godinama da stepenik treba ukloniti. Okupljali su se meštani i većali kako razbiti stenu večito natopljenu u leto bistrom, a s jeseni fekalijama obojenom vodom. Majke su decu gurale u stranu kad god bi prolazile tim putem da kojim slučajem ne zgaze kameni stepenik sa koga se otisnu nesrećni obućar Sava. I šta sve nisu pričali ljudi: te ubila ga ljubav, zbog žena prokockao i ono malo što je imao, pa skončao kao kakav bednik. Ostadoše majka i ćerka bez igde ičega. „Sreća, te nije imao više dece“, rekoše mnogi.

Danas sam opet na istom mestu. Milujem nežni mokri kamen i tražim ostatke srca i prekinutog života. Nema jeda, a ni bola. Nema ljutnje, a ni straha. Ponosa, napretek. U sećanju su mi ostali naši zajednički trenuci kada smo bili bezbrižni i slobodni i ma o čemu pričali bili u tome celim bićem, bilo da je reč o zabavi ili nekoj nevolji. Behu to trenuci koji nikad nisu mogli da se nazovu vremenom. Ali i to mi je bilo dovoljno da spoznam skrivenu patnju koja ga je tištila i razarala komad po komad, a strah je u stopu pratio. Sada znam da je sve bilo lako, dok otac ne ostade sâm. U tišini mračne sobe i prazne postelje briga je samo menjala oblik i ime, a nestala nikad nije.
Čak ni onda kada se tata sa stepenika otisnuo u dubine mutne Save da pohrani brigu.

Znam da je voleo život naš zemaljski, čim je uspeo da podnese bol rastanka. U mom sećanju, ostao je tata Sava lep i mlad i mada svesna tragike lepote koja ne može da ne postoji, niti da traje, a kamoli da se drži, ne mogu a da se ne zapitam šta je to što od života želimo? Šta je to što nas tera da makar jednom u ovom mučnom životu potražimo neki kameni stepenik, uvereni da smo se rešili nevolje? A u zbilji znamo da stepenik ne vodi samo ka dole i da je malo snage potrebno da se napravi mali korak koji nogu savije u kolenu, taman toliko da se krene ka gore. Tata je imao sve, a bilo mu je malo. Nije shvatio da je moja sitna šaka ljubavi koju sam nosila sa sobom spremna da je nesebično darujem u svakom trenutku bila krupnija od nabujale reke. Voleo me je, ali ne dovoljno da zakoči na stepeniku. Jer kada je ljubav velika i prava, ne boji se ni bruke, ni nesreće, ni rastanka, ni prevare, ni gladi, ni siromaštva. Ne boji se ničega. A tata se bojao, jer nije valjano voleo. Drugog greha nije imao.

EKSKLUZIVNO DRUGI DEO: SEĆANJA NIKADA NE BLEDE!

Oprostila sam tati odavno. Ove godine reka se povukla u korito i stepenik blista obasjan, bilo suncem, bilo mesecom, večito suv. Ne plače više za malim obućarem koji je pogrešio pravac i uputio se u pogrešnom smeru. Narod kô narod! I dan-danas zazire od prelepog stepenika koji ni kriv – ni dužan posta svedok jedne sudbine, jednog vremena kada i sitnica kao što je krađa kile brašna košta života malog obućara Save. Posle nam komšije, sećam se, donesoše gomile brašna da majka i ja ne budemo gladne, ali se ono ucrvljalo, jer ne bejasmo gladne. Sada često sanjam san kao srebrno polje tišine, a u sredini polja kameni stepenik pobegao od reke Save i potražio obućara Savu.

EKSKLUZIVNO DRUGI DEO: SEĆANJA NIKADA NE BLEDE!

Našao ga i veli mu:

– Savo, koračaj gore, a ne dole. Gore je prečica, brže ćeš stići tamo kud si pošao.

A Sava odgovara:

– Neka, idem dole, usko je na stepeniku, plašim se da ne gurnem slučajno moju ptičicu, da se ne oklizne i padne.

Tako moje suze dođoše mnogo godina kasnije. Nisam ih zvala, ali ih oterati ne umem. Ali umem da koračam hrabro, da se penjem stepenik po stepenik, pa iako se snaga jednog bića meri njegovom sposobnošću zaboravljanja, nema mi druge do da priznam da nisam toliko snažna da zaboravim dan kada me tata Sava poveo te davne sedamdeset osme da mi se poveri. Od tada prođe dosta vremena, poraste dosta dece, oteče mnogo vode, ali „Savin stepenik“ i dalje sedi na istom mestu, usamljen i nem. Tek poneki zalutali pas spusti se stepenikom do vode da utoli žeđ i vrati se natrag da potraži pasje društvo.

Kamo sreće da je moj tata pronašao zalutalog psa i od njega naučio da je život pasja borba i da nikad nema predaje. Jer to je za slabe, a za mene je moj tata bio najjači. Samo za mene, jer sam oprostila kukavičluk.